Nekad se pevalo: Šta je nama naša borba dala, da imamo Tita za maršala, a sada bi moglo: Šta je nama naša borba dala, da smo dobili marš, a nigde maršala. Nekad bilo jednoumlje, danas moraš da biraš u koje ćeš jednoumlje – sa nacionalnim predznakom. Da, da – nekad ideološko, danas nacionalno. Nekad sve bilo obojeno marksizmom, danas religijom. Uz obavezno pozivanje na tradiciju. Eto, nekad nije smela noga da proviri ispod haljine, ljubila se ruka dami na ulici i obavezno skidao šešir tom prilikom. Kad smo kod tradicije, s obzirom na to da se ne smatra tradicijom ovaj period komunizma, već samo ono što seže u prošlost i to daleku. Samo ne znam gde su ti kavaljeri danas ili im tradicija doseže samo do onog dela gde se žena tretira kao poslušno i niže biće.
Ako već govorimo o takvoj tradiciji, čemu Dan žena, nastao kao dan borbe za ženska ljudska prava, odnosno dan borbe za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost žena i muškaraca. Žene zaposlene u industriji odeće i tekstila su javno demonstrirale 8. marta 1857. godine u New Yorku, a 1908. je 15.000 žena marširalo kroz New York tražeći kraće radno vreme, bolje plate i demokratsko pravo glasa i za žene. U Londonu je 8. marta 1914. godine održan marš kao podrška ženskom pravu glasa. Nakon boljševičke revolucije, boljševička feministkinja Aleksandra Kolontaj nagovorila je Lenjina da 8. mart postane državni praznik, što se usvojilo.
Čitajte kolumne Svetlane Cenić:
Danas uprte karanfil i ljube žene redom, a zašto se proslavlja taj Dan žena i koje veze ima sa tom nikad završenom borbom za ravnopravnost izvođenje u kafanu tog dana, daj bože da objasne.
Eto šta je ženama ta borba dala – izlazak osmog marta, neko cveće i osmeh šefa dok ih ljubi što dva, što tri puta. Zavisi kojem jednoumlju pripadaju. One srećnije dva puta izlaze: jednom sa kolektivom, gde šef sedi u vrhu stola, a obavezno dođe zadnji da bude viđen i da mu aplaudiraju ozarene, te drugi put sa partnerom, s tim da pre toga pokupi decu, nahrani ih, nađe ko će da ih čuva, skuva ručak za sledeći dan i onda se mrtva umorna dotera za izlazak, kada se najčešće muž napije i ljubi redom sve.
Koliko slučajeva femicida imamo u zadnje vreme i da li se iko nasekirao zbog toga? Hoće li odneti cveće na njihov grob i razmisliti kako da se spreči ili primereno kazni porodično nasilje? Ili će i dalje to biti kao porodična stvar i bolje se ne mešati? Sa počesto potajnim razmišljanjem da ne bi da se upliće neko sa strane dok on sam mlavi svoju ženu.
Jedno vreme su bili u modi oni projekti za osnaživanje žena u politici. Neselektivno. Šta je nama ta borba dala? Bahate poslušnice, koje apsolutno ništa nisu uradile da zaštite ili podrže svoje koleginice. Da ne govorim o ostalim ženama. Daju primer drugima kako profitirati kad preuzmeš rečnik svog šefa, veličaš ga na svakom koraku i slepo slušaš sve instrukcije. Nekad i preučiš u tome. I da! Izuzeci samo potvrđuju pravilo.
Da mi je samo da nađem jedan primer kada su partijske drugarice zamerile javno svom šefu na javnom ponižavanju žena, progonu ili javno iznesenim uvredama. E, takvog primera nema! Ispravite me ako grešim, molim vas. Biću duboko zahvalna i odmah ću uputiti javno izvinjenje.
Nisam bila tako naivna da nakon ovoliko slučajeva femicida u miloj nam demokratskoj državi, koja je raskinula sa jednoumljem (grohotom se smejem!) očekujem da se te tako osnažene žene u politici okupe i dignu glas. O, ne! Nagledala sam se i kako brane kolegu kad ga supruga optuži za porodično nasilje. Dobar je on, dobar drug i kolega i mora da sa njom nešto nije bilo uredu. I tu partijska pripadnost odlučuje, a ne ženska solidarnost ili, ne daj bože, borba za ravnopravnost. I njima će taj isti kolega da pokloni cveće i srdačno ih izljubi za Dan žena. Sve to začinjeno izjavama o lepšem polu i o tome kako su žene stub društva. Tačno suzu da pustiš. Nad svim ženama koje gutaju i smeškaju se na ovu priču.
To je nama naša borba dala.
