Sin ratnog heroja Čedomira Domuza – Bate, nosioca najvećeg ratnog priznanja ‘Zlatnog ljiljana’, ‘Policijske medalje za hrabrost’ i ‘Ordena zlatnog grba s mačevima’, Teo Domuz na svom Facebook nalogu objavio je fotografiju i prisjetio se heroja odbrane Bosne i Hercegovine.
“Stari moj, danas bi slavio svoj 64. rođendan, igrao se sa svojim unukama i unucima, zabacivao na šarana, ganjao lisicu na Igmanu… ali ta nam ode sa samo 32.
30.03.1960. – 30.07.1992″, napisao je Teo Domuz uz fotografiju.
Sarajevo i Bosna i Hercegovina uvijek će pamtiti svoje velike heroje, Čedomira Batu Domuza i Smaju Somu, velike patriote i neprikosnovene borace za ovu zemlju koji su poginuli 30.7.1992. godine, u akciji oslobađanja Trnova. Kraj Čede ukopan je i šehid Adnan Došlić – Blondika, njegov saborac.
Zajedno su se borili za odbranu Bosne i Hercegovine. Zajedno su i ukopani jedan pored drugog na Brezovači, na Igmanu.
Čedomir Bato Domuz bio je jedan od prvih komandanata odbrane Igmana, dobitnik najvećih ratnih odlikovanja, nosilac je i Ordena zlatnog grba sa mačevima, Policijske medalje za hrabrost i drugih odličja.
Smajo Somo, s druge strane, bio je najstariji borac na Igmanu koji je samovoljno krenuo u borbu za odbranu BiH. Pamti se da je najstariji borac Igmana jurišao rame uz rame uz mlade borce i da je volio Bosnu više od sebe.
Bio je najstariji borac Armije BiH na Igmanu, imao je 70 godina. Bio je toliko hrabar da se uopće nije ni krio kad bi neprijatelj rafalao po našim linijama. Govorio je ‘naprijed momci, ne mogu nam ništa’, to su bile i zadnje riječi velikog heroja Smaje Some koji je poginuo istog dana kad i komandant Čedo Domuz 30. jula 1992 godine, na prevoju Rogoj kod Trnova, zapisali su u 109. brdskoj brigadi.
U presudnim trenucima odbrane Igmana, tada jedinog puta ka glavnom gradu BiH, dobrovoljci Vukovi s Igmana, kojima je komandovao legendarni Domuz, odbranili su ovu planinu.
