Davide Cerullo je rođen u predgrađu Napulja, kraju poznatijem kao Scampia. Deo grada u kojem ne postoje pravila, osim onih koje diktira mafijaški klan Kamora. Kada je imao samo četrnaest godina, upravljao je celom jednom zonom ozloglašenog kraja, u kojem je zajedno sa drugim mladim kriminalcima, prodavao drogu, čak i mlađima od sebe.
“Sa pištoljem u ruci sam se osećao kao Bog. Prvi put sam pucao sa jedanaest”, počinje svoju priča Cerullo.
Kada je zbog svojih kriminalnih dela uhapšen, u zatvoru je slučajno naišao na priču o kralju Davidu, koju je pročitao u Bibliji. Pocepao je te stranice, i neprestano čitao priču o njegovom imenjaku. Tada počinje njegova transformacija, kada je zapravo odlučio da pištolj zameni olovkom.
Danas Cerullo, pisac i fotograf živi u Scampiji. Osnovao je udruženje “L’ albero delle storie” (Drvo priča), koja se bavi edukativnim radom sa mladima koji tu žive.
Odrastanje nabrzinu
Sa porodicom se preselio u Napulj, u Scampiju. Imao je tada šest godina i bio je deveto od četrnaestoro dece, koliko su imali njegovi roditelji, seljaci sa severa Italije koji su se sticajem okolnosti preselili na jug zemlje.
“Moj otac je bio stočar, čuvao je koze, prodavao mleko i sir. Dolazak u grad, i život u betonu je bio vrlo neprijatan događaj za mene kao dete”, kaže Cerullo.
Otac ih je posle te selidbe ubrzo napustio, i Davide je sa braćom i sestrama ostao da živi sa majkom koja se jedva snalazila za život.
“Počeo sam da se divim momcima iz Kamore. Moja braća takođe. Ubrzo sam se sprijateljio sa njima i već sa deset godina počeo sam da radim za njih.”
Kada je njegov otac saznao za to, doveo ga je da živi sa njim, u blizini Rima.
“Jednog dana na televiziji sam video prilog o raciji u mom kraju. Tada su mi uhapsili majku, koja je prodavala kokain i herion. Nije imala posao i novac za život.”
Čim ga je otac vratio u Scampiju, otišao je da poseti majku u zatvoru.
‘Škola je za slabiće’
U početku je išao u školu i kaže da je voleo da uči. Kasnije ju je napustio, jer su njegovi šefovi smatrali da je škola za slabiće i da ako želi da uspe u životu, ona mu sigurno nije neophodna.
“Sa četrnaest godina dobio sam svoj prvi pištolj, sa šesnaest sam bio prvi put uhapšen. Međutim, pušten sam iz zatvora posle tri dana kada su me stavili u kućni pritvor na tri meseca”, priča on.
Kao sedamnaestogodišnjak je upucan, posle čega je proveo mesec dana u bolnici. Tada je u kraju vladao rat između klanova i njegov šef, koga je Davide zvao “lo zio” (ujak) ga je štitio. Imao je obezbeđenje dok je boravio u bolnici.
Čim je izašao iz bolnice i oporavio se, nastavio je sa svojim starim životom. Imao je novac, auto, žene. Međutim, nakon godinu dana, ponovo je uhapšen i odveden u jedan od najgorih zatvora u Napulju, Poggioreale.
“Jednog dana sam slučajno pronašao primerak Jevanđelja. Na poslednjim stranicama, tri puta je pisalo Davide. To je bio trenutak kada sam pomislio da moj život može biti drugačiji”, kaže Cerullo.
Kada je izašao iz zatvora, ipak se vratio klanu. Postao je glavni narko-diler u kraju. Njegova braća takođe. Na svu sreću nikada nije postao zavisnik od heriona, što mu je ostavilo prostora za razmišljanje.
Jednog dana upoznao je sikara Sergia Bardellina i taj susret mu je promenio život.
“U njegovoj kući sam prvi put u životu video mnogo knjiga na jednom mestu. Razgovor koji smo vodili bio je totalno drugačiji od bilo kog razgovora koji sam do tada u svom životu imao”, priča Cerullo i dodaje da je tada počeo da razmišlja o tome da postane pisac.
Integracija u kriminal nikada nije bila lakša
Kada je saopštio svojim šefovima da želi da ih napusti, nisu se mnogo bunili. Nije do tada ubio još nikoga, niti je imao dugove. Kada je saopštio tu vest svojoj majci, ona je ostala šokirana, naviknuta na njegov život u kojem je novac jedini cilj. Ni njemu nije bilo svejedno da odustane od lako zarađenog novca, od slave koju je već imao u kraju. Međutim, sa dvadeset i dve godine, odllučio je da ode da živi u Modenu, gde je pronašao posao kao majstor za poljoprivredne mašine. U tom gradu je upoznao i svoju ženu, napisao je svoju prvi knjigu “Ali bruciate, i bambini di Scampia” (Izgorela krila, deca Scampije), a potom se vratio u svoj kraj u kojem je osnovao udruženje koje pomaže mladima da ne postanu deo mafijaškog klana.
“Mi smo iz Scampie. Te večeri smo obišli zonu grada gde izlaze bogati, oni srećkovići i naravno da su nas čudno gledali i izazivali”, izjavio je jedan maloletnik koji je nedavno nožem povredio dvojicu svojih vršnjaka ispred jednog kafića. Na periferijama evropskih gradova, osnova nasilja mladih jeste suživot u geto naseljima i mržnja prema migrantima. U Napulju, međutim, nasilje je sasvim drugačije prirode, ukorenjeno u mafijaškim klanovima koji koriste siromaštvo kako bi mlade integrisali u svoje kriminalne grupe.
U ovom italijanskom gradu i njegovom predgrađu, nasilje donosi više novca od bilo koje druge aktivnosti.
“Nije pravilo, ali je veća verovatnoća da će dete iz niže klase biti deo mafijaškog klana, nego dete nekog bogataša, radije će to biti dete koje je napustilo školu, nego ono koje je redovno pohađa”, kaže Cerullo.
Znanjem protiv mafije
Svakako je verovatnije je da će maloletnik koji je prošao kroz maloletničke zatvore biti regrutovan u neki od brojnih klanova. U Kamori je kriminalna karijera „otvorenija“ i brža za maloletne i veoma mlade ljude nego u bilo kom drugom mafijaškom klanu, a jedini način da se tome na put stane jeste obrazovanje.
Kad se vratio u Scampiju, Cerullo je počeo i da se bavi fotografijom, kao i što je u narednim godinama napisao još mnogo knjiga. U svom udruženju počeo je da organizuje kurseve i radionice za dečake iz kraja.
“Ja koji sam bio nepismen, sada pišem knjige i držim predavanja”, kaže Cerullo dodajući da mu je cilj da obiđe što više škola na jugu Italije, kako bi mladima objasnio zašto je škola važna.
Na primer, dok sam učio, čitao i pisao, često sam imao scenu u glavu u kojima sam svoju prodaju heroina povezivao sa telima mrtvih ljudi koje sam povremeno viđao tokom godina dok sam se tim poslom bavio. Takve misli ranije mi nisu padale napamet.
“Moje oslobođenje je došlo zahvaljujući knjigama i kniževnosti”, zaključuje Cerullo, dodajući da mu je najveća želja da svoje iskustvo prenese mladima koji su u sličnoj situaciji iz koje je on izašao.
“Samo znanje može dovesti do promene”, zaključuje Cerullo.
